Dani venecuelanske kulture

Ambasada Bolivarske Republike Venecuele u Beogradu, nedavno je održala manifestaciju ,,Dani kulture Venecuele“ u saradnji sa GO Palilula u centru za kulturu ,,Vlada Divljan”, sa ciljem obeležavanja godišnjice pokreta za nezavisnost Venecuele, koji je davne 1810. godine predvodio Simon Bolivar Oslobodilac.

Nešto više o kulturi i tradiciji Venecuele, kao i o manifestacijama koje organizuje Ambasada Venecuele u Beogradu, rekla nam je otpravnica poslova Dia Nader de El-Andari. Dragana Peno, studentkinja Učiteljskog fakulteta, uradila je intervju- u okviru predmeta Kreativno pisanje.

S obzirom na to da već godinama unazad organizujete ovakve vidove manifestacija, šta je to što smo posebno mogli da vidimo, ovog puta u KC, Vlada Divljan?

Ovog puta smo za sve posetioce ove manifestacije koji su došli prvog dana na otvaranje iste pripremili bogat kulturno-umetnicki program u kom je učestvovala plesna grupa, Venecuela, koja je izvodila divne plesne tačke venecuelanskog folklora i svima malo približila vrelu atmosferu karipskih ritmova i pokreta. Na sceni se sa plesačima smenjivao gudački kvintet Muzičke Akademije iz Novog Sada pod vođstvom našeg dirigenta maestra Herarda Estrade. Nakon kulturno umetničkog programa, ko je želeo, imao je priliku da prisustvuje svečanom otvaranju naše izložbe, kao i koktelu koji je usledio.

Pored toga što ste diplomata, Vi ste i doktor fizike i advokat, a radili ste i kao profesor na Univerzitetu u Karakasu. Koliko su za pojedinca kao što ste Vi, bitne kultura i tradicija, njihovo oživljavanje i prenošenje u druge krajeve sveta?

Studirala sam i radila kao predavač, a više od 20 godina sam radila i van katedre, u okviru komiteta za solidarnost sa  raznim državama i narodima, na primer sa Čileom, Palestinom, Libanom, Saharom, Jugoslavijom, Nikaragvom, Kubom, Salvadorom itd. Celokupno političko iskustvo mi je dalo kvalifikacije potrebne za rad u diplomatiji. Kao predstavnik svoje zemlje, smatram da su kultura i tradicija deo identiteta, nešto što uvek nosim sa sobom i čime se ponosim. Jedan od razloga zbog kojih i organizujemo ovakve vidove manifestacija upravo je oživljavanje i prenošenje kulture, njeno približavanje u krajeve sveta u koje odlazim i brisanje granica, bar na trenutak.

Želeli bismo od Vas da čujemo nešto o obrazovnom modelu El Sistema.

Muzika je oduvek jezik svima razumljiv i drag, ali i način da se obogati život pojedinca i zajednice. Mnogi su otkrili svoj potencijal zahvaljujući muzici, što je upravo cilj edukativnog i inkluzivnog projekta El Sistema koji je započeo pre 41 godine u Venecueli, sa jedanaestoro dece u garaži, da bi se danas u programu školovalo preko sedamsto hiljada mladih. Vizija osnivača programa dr Jose Antonia Abreua je sledeća: „Muzika treba da bude priznata kao faktor socijalnog razvoja u najvišem smislu, jer prenosi osnovne vrednosti – solidarnost, harmoniju i uzajamno razumevanje. Ona ima i svojstvo da ujedini zajednicu i izrazi najfinija osećanja”. Njegov inovativni pristup koristi snagu muzike da premosti razlike među ljudima. Program ne insistira na preciznosti i perfekciji izvođenja, već akcenat pre stavlja na strast, ljubav, empatiju i radost života. To se postiže kroz grupno muziciranje dece u orkestarima i pružanje mogućnosti predavačima da se profesionalno usavršavaju. U ovom procesu deca i profesori inspirišu jedni druge da postignu uspeh kroz zajednički rad. Danas se program El Sistema proširio u preko 60 zemalja na svim kontinentima i obuhvata više od 4 miliona dece i omladine, koji se kroz časove muzike uključuju u školski sistem i spašavaju od društvene marginalizacije, pa i delinkvencije. Imajući ovo u vidu, UNESCO je program proglasio za najuspešniji socijalno-inkluzivni projekat u svetskim razmerama. El Sistema je iznedrila izvanredno talentovane i ostvarene profesionalne muzičare kao što su svetski poznati dirigent Gustavo Dudamel i ekskluzivni umetnik Dojče Gramofona Francisko Pačo Flores, za nas važan i kao osnivač El Sistema Srbija i njen ambasador. Metodologija El Sistema priznata je i podržana od strane mnogih renomiranih umetnika, među kojima su Placido Domingo, Klaudio Abado, Jo Jo Ma, Nemanja Radulović i Gerald Virt, umetnički direktor hora Bečkih dečaka. U Srbiji postoji veliki potencijal za uspeh programa. Prihvatajući ciljeve El Sistema, projekat u Srbiji uspešno realizuje organizacija civilnog društva Music Art Project (MAP) koja je 14. novembra 2014. godine potpisala Pismo o namerama sa Fundacion Musical Simon Bolivar iz Venecuele i time se zvanično uključila u globalnu mrežu El Sistema i dobila njihovu podršku za svoje aktivnosti. Zajednički koncert dece iz programa El Sistema Srbija u okviru Sistema Evrope sa venecuelanskim orkestrom iz Karakasa u milanskoj Skali i Teatru Arčimboldi održan je u Milanu u avgustu 2015. godine. Za nepune tri godine uspeli smo da program El Sistema Srbija realizujemo u sledećih 8 gradova: Novi Sad, Obrenovac, Jagodina, Ćuprija, Paraćin, Bujanovac, Surdulica i Vranje i da u njega uključimo oko 360-oro dece, korisnika centara za socijalni rad i đaka osnovnih i muzičkih škola, sa kojima radi 20 profesora. Obezbedili smo uključivanje programa El Sistema Srbija u domaći školski sistem i njegovu održivost zahvaljujući podršci Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, Komisije Republike Srbije za saradnju sa UNESCO, Stalne konferencija gradova i opština, muzičkih škola i kulturnih centara u gradovima gde smo prisutni. Naš entuzijazam i posvećenost stvaranju novih lidera društvenih promena u Srbiji prepoznali su i strani donatori i Delegacija EU u Srbiji, koja od septembra 2015. godine finansira El Sistema program na jugu Srbije, kroz program Evropski progres. Posebno smo zahvalni na publicietu koji dobijamo od brojnih nacionalnih i lokalnih medija i organizacija civilnog društva jer nas tako upoznaju nove sredine i otvaraju šansu za širenje aktivnosti. Uspeli smo da oko programa okupimo muzičke ambasadore: trubača Franciska Floresa, koji je eksluzivni umetnik Dojče Gramofona i solo pevačicu Marijanu Mijanović, našu najpoznatiju i međunarodno priznatu kontraalt pevačicu. Po ugledu na ove velike umetnike, naši učenici i profesori su ambasadori srpske kulture i originalnosti.

Šta su sve posetioci mogli da vide na izložbi koja je otvorena nakon kulturno-umetničkog programa?

Izložba koja je prikazana u Centru za kulturu Vlada Divljan obuhvatila je 42 reprodukcije najznačajnijih pejzažnih slikara Venecuele, kao i slike rađene tehnikom ulje na platnu proslavljenog savremenog venecuelanskog autora Valtera De Leona na kojima su ovekovečene neke od najupečatljivijih prirodnih spomenika naše tropske zemlje.

O čemu govori retrospektiva venecuelanskog filma koju ste odabrali da bude prikazana na ovoj manifestaciji?

Odabrali smo filmove različitih žanrova kako bismo zadovoljili svačiji ukus. Tri filma su političkog karaktera koji govore o nemirima i pobunama u Karakasu, kao i o komandantu Ugu Čavezu. Prikazali smo i film, Araja koji je dobio nagradu na Kanskom festivalu, kao i horor film Kuća na kraju vremena koji stoji rame uz rame sa filmovima španskog reditelja Giljerma del Tora. Cilj prikazivanja ovih filmova bio je da gledaocima malo više približimo nas i našu kinematografiju, koja je ovom području vrlo daleka i nepoznata.

Kao otpravnik poslova Ambasade Bolivarske Republike Venecuele, od 2011. živite u Srbiji. Kakvo je vaše iskustvo i da li ste možda uočili neke sličnosti u kulturama ovih dveju država?

Tokom svog boravka ovde, osetila sam da smo veoma slični, jer Srbin je ljubazan, drag, spontan, šaljivdžija. Često, kada odlazim u kupovinu po potrepštine za ambasadu, ili na neke događaje, nailazila sam na ljude koji su mi, sa širokim osmehom na licu, govorili da cene mog predsednika i državu. Mislim da su sve latinoameričke države u solidarnosti sa Srbijom, jer smo svi prolazili kroz imperijalističko tlačenje. Jako mi se dopada srpska kuhinja, to moram da priznam, i uživam  u srpskom folkloru, koji se neretko igra na našim manifestacijama, kada nastupa i naša folklorna grupa Venecuela, koju čine devojke i mladići upravo iz Srbije, sem predvodnice, koja je meleskinja.

______________________________________________________________________________

Predstavljamo vam i našu studentkinju Draganu Peno

Dragana Peno, studentkinja završne godine na Učiteljskom fakultetu Univerziteta Educons, je osnivač i koordinator plesne grupe ,,Venecuela“, koja je svečano otvorila manifestaciju „Dani Venecuele”, devojka sa spojem venecuelanske i srpske krvi.

Dragana, veoma nam je drago što si deo našeg fakulteta i što ćeš nam približiti vrelinu venecuelanskih ritmova. Kako je sve počelo i šta je ono čime se ti baviš?

S obzirom na to da se od malena bavim plesom, ambasadorka je pre 4 godine došla na ideju da se napravi grupa koja bi izvodila venecuelanski folklor na raznim događajima koje Ambasada organizuje. Ambasada me je angažovala da okupim ljude koji bi želeli da nauče nešto novo, da čuju malo drugačiju muziku i da nauče neke nove pokrete. Tako sam počela da držim časove, pravim koreografije, a onda su počeli i nastupi, što po Srbiji, što po instranstvu.

Od kakvih se sve plesova sastoji venecuelanski folklor?

Repertoar koji mi izvodimo je publici uglavnom vrlo zanimljiv i primamljiv.Venecuelanska kultura kakvu danas poznajemo razvijala se pod uticajem tri velike i značajne kulture: evropske (prvenstveno španske), starosedelačke indijanske i afričke. Nakon nekoliko vekova mešanja i stapanja različitih kulturnih tekovina razvila se bogata, živopisna i po mnogo čemu jedinstvena kultura koja, zajedno sa nesvakidašnjim prirodnim lepotama, predstavlja najveće blago ove egzotične zemlje. Najveći broj pripadnika evropske i afričke civilizacije u doba kolonizacije došao je u Venecuelu preko Karipskog mora, pa se karipska regija smatra kolevkom savremene venecuelanske kulture. Ples kojim uvek otvaramo događaj je horopo iz ljanosa. Godina 2014. je bila proglašena godinom horopa, koji je zbog svoje raznolikosti, muzičkog, plesnog i folklornog bogatstva, proglašen nacionalnom kulturnom baštinom. Horopo se pleše u venecuelanskim ljanosima, u centralnoj regiji Venecuele. Horopo se igra u paru tako što muškarac drži devojku za obe ruke dok udara nogama imitirajući zvuk galopirajućeg konja, a žena izražava gracioznost i eleganciju.

Jedan od plesova bez kog ne može da prođe ni jedan nastup su Đavoli iz Jarea. Ovaj ples je deo religijskog festivala koji se organizuje na praznik Telovo (Corpus Christi) u San Fransisku de Jareu, u Saveznoj državi Miranda. Obuhvata elemente kulture afričkih potomaka, dok su maske sa kojima plešu đavoli uticaj indogene tradicije. Sam ples predstavlja borbu dobra i zla, a prenosi se sa generacije na generaciju već skoro 400 godina. Godine 2012. proglašen je nematerijalnom kulturnom baštinom i pod zaštitom je Uneska.

Postoji tu još mnogo plesova koje često izvodimo kao što su, tambores, merenge, salsa, ali bih još izdvojila ples koji je favorit publike, i koji uvek čuvamo za kraj, a to je Kalipso. Sredinom XIX veka, u južnom selu Kaljao, u Saveznoj državi Bolivar, otkrivena su nalazišta zlata koja su privukla veliki broj imigranata, posebno iz britanskih i francuskih kolonija na Karipskim ostrvima, zbog čega je došlo do prožimanja različitih kultura, običaja, jezika i muzike. Ovaj ples vrlo je veseo i šarenolik, a izvode ga uglavnom žene u slojevitim haljinama.

S jedne strane ples, s druge strane knjige i studiranje. Zašto baš Učiteljski fakultet?

Oduvek me je privlačio rad sa decom, a s obzirom na to da je to i profesija moje mame, uvek mi je taj poziv bio blizak. Gledajući nju, poželela sam da se bavim istim poslom. Imam iskustva u prenošenju znanja jer sam to kroz ples naučila, od srednjoškolskih dana sam držala časove plesa i učila druge onome što znam. Pretpostavljam da ću biti jednako dobra i u školi sa osnovcima, jer ću i to raditi iz ljubavi, baš kao i što plešem. Učiteljski fakultet na Univerzitetu Edukons, zaista pruža širok spektar mogućnosti i znanja svojim studentima i srećna sam što sam jedan od studenata.